Od prvog dana pa do danas je naš svaki dan po nečemu za pamćenje, hrpetina sitnica kojima se svaki dan usrećujemo. Ali naš dan za pamćenje je definitivno bila prosidba.
Bili smo na svadbi od prijatelja i moja dušica je u pola 6 ujutro uzela mikrofon od pjevačice koja je još pjevala za nas desetak upornih kaj se nismo dali doma i nešto počeo mrmljat.
Ja na prvu nisam niti skužila kaj se točno događa. Nešto čujem: “Vanja, Vanja, dođi vamo, dođi vamo sunce ti tvoje da te pitam nešto!” Meni prvo prošlo kroz glavu jaooo sta je pak sad, opet je čašica udarila u glavu. Ali opet on nešto mrmlja na mikrofon. Kad čujem: “HOCES LI SE UDATI ZA MENE?” Kad ono šok i nevjerica, ekipa počela vrištati i pljeskati. Ja se naravno pukla smijati na prvu.
Uzela ja mikrofon, reko miki moj, tu me se nešto prosi, niti vidim prsten, niti da se kleči, ajmo na koljena. Ekipa plače od smijeha. I tako moj Igor kleknuo i pitao ponovo, nismo imali prsten pa sam dobila na prst neki nastavak od basiste.
I što reci na takvu prosidbu nego - da. Počeli svi čestitat, svi plakali od smijeha i sreće, počele teći suze u potocima. Feštali smo svi do 7 ujutro, jedva nas istjerali iz sale. Ostala nama i mladencima uspomena na njihovu svadbu. Kasnije sam saznala da je već imao svoj romantični plan za idući vikend da me zaprosi ali jednostavno nije mogao čekat više makar je prsten bio već naručen.
Sad nas zezaju na svim svadbama na koje dodjemo da nek ne prosi nikoga tamo, hahaha!
Pošto smo bili na svadbi, fotografi su nam poslali i službenu fotkicu neki dan. I već stoji uokvirena doma, još samo fali sa vjenčanja.
Vanja